Čuti i slušati nije isto. Koliko god banalno ta tvrdnja zvučala često se može naići na ljude koji će smatrati da je to što vas čuju kada govorite isto što i da vas slušaju. Čuti je nevoljna radnja. Svi koji nemaju oštećen slušni aparat čuju, hteli to oni ili ne.

Čujemo sve, buku iz komšijskog stana, razgovore u autobusu, zvuk sa televizora i ako radimo nešto drugo… Međutim, najčešće ako bi nas neko pitao o čemu je par koji je sedeo pored nas u autobusu razgovarao ne bi smo znali. Zbog toga nastaje zabuna između toga šta znači čuti, a šta slušati – mi smo sigurno čuli razgovor pomenutog para, ali pošto nas nije interesovao misli su nam odlutale u pravcu nečeg što nas u tom trenutku zanima i zato ne znamo o čemu su pričali. Ipak, da je par u bilo kom trenutku pomenuo nešto što bi moglo da bude bitno za nas, na primer naše ime i prezime, to bi automatski aktiviralo našu pažnju i počeli bi smo da pratimo o čemu to oni pričaju jer bi nas tada informacije koje možemo da čujemo interesovale.

Ta mogućnost da nam se pažnja aktivira na osnovu jedne ključne reči ili fraze dokazuje da smo mi zapravo čuli svaku reč njihovog razgovara, ali zbog toga što smo ga procenili kao neinteresantnog nismo svesno obraćali pažnju, odnosno nismo slušali, već smo pustili da naš mozak procesuira to u pozadini i obavesti nas kada to što čujemo da počne potencijalno da nas zanima.

U slučaju razgovora u autobusu ovakav mehanizam je sasvim uredu. Ukoliko bismo slušali sve što čujemo teško da bi imali vremena i kapaciteta da se bavimo još nečim. Međutim, veštinu slušanja ipak treba razvijati jer u određenim apektima života može da bude izuzetno korisna. Mehanizam u našem mozgu koji izdvaja potencijalno bitne stvari koje čujemo nije savršen i ponekad se može desiti da ostanemo zadubljeni u svoje misli i da ne prepoznamo nešto što nam je bitno u tome što čujemo. Zato je važno da poznajemo veštinu slušanja i da možemo sebe da fokusiramo na ono što drugi govore čak i ako nam to ne deluje bitno ili korisno na prvi pogled.

Primer za to su poslovni sastanci. Moguće je da vaše kolege diskutuju o finansijama projekta na kome radite, a vas kao umetničkog savetnika te brojke zamaraju i ne zanimaju pa zato puštate misli da odlutaju. Ukoliko se isključite iz tog razgovora moguće je da će vam promaći informacija da će budžet morati da se smanji zbog čega će pretrpeti i vaš pribor za rad.

Još je teže koncentrisati se ukoliko u razgovoru ne postoji mogućnost da čujemo neku informaciju koja se odnosi direktno na nas, već treba da saslušamo prijatelja koji na primer želi da nam ispriča zašto mu je jučerašnji dan bio grozan. Veština slušanja tuđih problema toliko je retka da se psihoterapijski edukanti posebno obučavaju kako da pažljivo slušaju šta im klijent priča i kako da istovremeno pokažu klijentu da ima njihovu punu pažnju.

Najveći deo zadovoljstva klijenata u prvih par seansi psihoterapije potiče upravo iz tog osećaja da ih terapeut ne samo čuje već sluša i razume. Pokloniti takvu vrstu pažnje nekome toliko je dragoceno da već samo to u mnogome može da doprinese da se osoba oseća bolje. Upravo zbog toga veština slušanja ne treba da bude rezervisana samo za psihoterapeute. Svako bi trebao makar da bude svestan kako se slušaju drugi i da se potrudi da makar ponekad tu veštinu iskoristi.

Postoje četiri stvari koje je važno imati na umu da bi ste mogli bolje da slušate druge i da se drugi osećaju kao da imaju vašu punu pažnju:

GOVOR TELA

Zamislite da pričate nekome koliko ste se iznervirali na poslu, a pogled te osobe luta naokolo, telo joj nije usmereno ka vama, igra se nečim u ruci, cupka nogom i povremeno vas prekine da bi vam rekla nešto što nema nikakve veze sa onim na šta se vi žalite. Kako biste se osećali? Ukoliko takvog nepažljivog slušaoca optužite da vas ne sluša verovatno je da će se uvrediti i početi da vas ubeđuje kako je sve čuo. Moguće je i da će znati da ponovi poslednjih nekoliko reči ili da okvirno kaže o čemu ste pričali. Međutim, kao što smo već razjasnili čuti nije isto što i slušati i to što vas je neko „slušao“ na ovakav način bez greške vam pokazuje koliko ga ne interesuje to što ste govorili i da mu nije bitno to što vas nešto muči.

Ako želite da se osoba koja vam nešto priča oseća kao da je slušate i razumete telo treba da vam bude ispravljeno, usmereno ka njoj i blago nagnuto u tom pravcu. Oči ne bi trebale da lutaju već da budu usmerene u pravcu osobe koja vam se obraća. Poželjno je čak i nekim gestom ili pokretom povremeno potvrditi da slušate.

ĆUTANJE

Bez obzira koliko neki ljudi tvrdili suprotno nemoguće je pričati i slušati u isto vreme.

Možete da čujete druge dok vi pričate, ali da bi ih slušali potrebno je da vi ćutite. Ukoliko vam neko priča o problemu koji ima sa partnerom, vi ste telom i pogledom usmereni na njega, klimate glavom da bi ste pokazali slaganje i onda kada druga osoba napravi pola sekunde pauze u svom govoru vi počinjete da pričate kako ste imali baš isti problem sa svojim nekadašnjim partnerom, kako ste ga rešili, kao ste se osećali tada i sl. to vas čini sebičnim i lošim slušaocem. I ako ste vi na početku pokazali pažnju i koncentraciju na ono što brine drugu osobu iskoristili ste prvu priliku da priču okrenete na sebe odnosno na ono što vas zanima i što vam je interesantno, a drugoj osobi niste dopustili da se ventilira tako što će ispričati o problemu koji ima.

AKTIVNO SLUŠANJE

To što ne možete da pričate i slušate u isto vreme ne mora nužno da znači da treba samo da ćutite kao zaliveni i klimate glavom. Vokalno reagovanje poput aha, mhm, i slično pomoćiće da se osoba koja vam priča nešto oseća da ima vašu pažnju, a pomoćiće i vama da se koncentrišete na ono što slušate. Vaše misli su oko deset puta bliže nego što možete da izgovorite i zbog toga je ponekad teško u mislima ne preći na neku drugu temu dok slušamo nekog ili ne donositi prerane zaključke na osnovu nedovoljno informacija koje smo čuli. Zbog toga je dobro aktivno slušati odnosno dok slušamo nekoga postavljati sebi pitanja u vezi toga. Odlično bi bilo i ponekad izgovoriti ta pitanja naglas. Tako će onaj ko vam se obraća osetiti da ne samo što ga slušate već vas i zanima ono o čemu priča.

Psihoterapeuti uglavnom za to koriste tehniku koja se zove parafraziranje što znači da parafraziraju ključne stvari koje je klijent rekao i traže potvrdu da su dobro razumeli sitaciju ili problem o kome klijent govori ili postavljaju pitanja da bi razjasnili nejasnoće u onome što klijent priča. Te dve tehnike same za sebe uzrokuju veliki deo zadovoljstva koje klijent oseća nakon terapije. Iako se na taj način ne rešavaju nikakvi konkretni problemi klijentu se daje do znanja da je vredan pažnje i da ima nekog spremnog da ga razume i strpljivo sasluša što je već samo po sebi lekovito.

EMPATIJA

• Nisam zadovoljan svojim poslom. Osećam se užasno!
• Ma daj, makar imaš posao! Bolje si prošao od većine ljudi, a sad se nešto žališ.

Koliko ste često čuli ili čak rekli ovako nešto? Da li vam to zvuči kao da treba da pomogne osobi kojoj je rečeno? Skretati pažnju na pozitivnu stranu stvari na ovakav način nije dobro. Reći nekome ovakvu „utehu“ zapravo znači da ne priznajete problem te osobe uopšte već je smatrate razmaženom i nezahvalnom za ono što ima. Ukoliko neko nije zadovoljan svojim poslom, koliko god taj posao izgledao odlično iz vašeg ugla, treba pre svega čuti zašto nije zadovoljan. Kada dopustimo osobi da nam ispriča šta joj se dešava i kada se potrudimo to da razumemo shvatićemo da nije sve tako jednostavno. Ne treba i ne može svako ko ima posao da bude srećan i zadovoljan što ga ima. Ukoliko je u lošem kolektivu, ukoliko radi nešto što ne voli ili ima neki sličan problem ta osoba će se osećati nesrećno i imaće puno pravo na to isto kao što ljudi koji nemaju posao imaju pravo da budu nesrećni i nezadovoljni zbog svog problema. Da bi ste pokazali empatiju treba prvo da vidite zašto se vaš sagovornik oseća loše. Ne odbacujte njegove razloge kao nedovoljno dobre jer nikad ne možete znati kako je biti u tuđoj koži. Uvek imajte na umu da nešto što se vama čini kao nebitno nekome može biti strašno, i obrnuto.

Autor: Milica Milovanović, praktičar transakcione analize