“Budi dobar ili ću te poslati kod psihologa”, mogu se čuti nekada roditelji kako plaše svoju neposlušnu decu. Oni računaju na to da će dete pomisliti – “ako idem kod psihologa, onda mora da sam lud. Ili će bar svi misliti da sam lud.” Postoji i određen broj odraslih koji rezonuju na sličan način.

Ipak, odomaćeno mišljenje da samo “ludaci” posećuju psihologe polako ostaje u prošlosti, ne samo zbog sve veće rasprostranjenosti ove prakse, već i zbog činjenice da se prosečan čovek, živeći u civilizovanom društvu, u toku svog života nekoliko puta neminovno sretne sa psihologom. Kada krećemo u školu, pri sistematskim pregledima, zapošljavanju, vojnoj službi, u centrima za socijalni rad i mnogim drugim institucijama na koje tokom života bivamo upućivani, sva je prilika da smo već razgovarali sa psihologom, tako da teza da “samo ludi ljudi idu kod psihologa” otpada kao krajnje netačna.

Odlazak “kod psihologa” postao je zapravo sinonim za traženje psihološke pomoći. Sve veći broj ljudi uviđa potrebu za traženjem ovakve vrste pomoći, a kako bi i oni obeshrabreni dobili odgovore na pitanja koja se često ne usuđuju ni da postave, evo nekoliko nedoumica koje ih najčešće muče.

Ako idem kod psihologa, da li to znači da sam lud?

Pojmom normalnosti psihologija se bavi već dugo vremena. Ipak, činjenica je da danas ne postoji jasna definicija ovog pojma. Postojali su, svakako, različiti pristupi – od toga da je normalnost ono što važi za najveći broj ljudi, te da svaki ekstrem spada u “nenormalnost” (statističko određenje); zatim da je normalnost odsustvo psihičkih tegoba uz nenarušeno svakodnevno funkcionisanje, odnosno, od Frojdu, “sposobnost čoveka da voli i radi”. Danas se za definisanje ovog pojma koriste kriterijumi kao što su patnja, disfunkcionalnost (neprilagođenost), upadljivost, kršenje moralnih i socijalnih normi, iracionalnost, nepredvidljivost i nekontrolisanost ponašanja. Nijedan od ovih kriterijuma nije dovoljan niti nužan da bi se neko proglasio “nenormalnim”. Ovakva terminologija (“lud”, “nenormalan”) odavno nije u upotrebi u psihološkim rečnicima, čak ni u profesionalnom žargonu.

Stvar je u tome da se etikete da li je neko “lud” ili nije ne lepe tek tako. Ukoliko imate problema u nekom segmentu životnog funkcionisanja, a utvrđeno je ili sumnjate da je njihov uzrok psihičke prirode, tražiti profesionalnu pomoć ne samo da ne implicira “ludost” ili neadekvatnost, već naprotiv – ono predstavlja pravi odabir načina za rešavanje problema, odnosno menjanje narušenog segmenta funkcionisanja.Traženjem pomoći zapravo problemu pristupate proaktivno, preuzimate odgovornost za svoje ponašanje i odlučujete da se sa problemom uhvatite u koštac, što je već odličan prvi korak ka pozitivnoj promeni.

Uostalom, “kod psihologa” možete otići po savet, smernicu, razgovor o nekom problemu, odluci, nedoumici. Danas u oblasti mentalnog zdravlja postoje i različiti programi koučinga životnih veština, čije usluge nisu orijentisane na “kliničku” populaciju.

Šta će tamo da mi rade?

Uprkos popularnom uverenju, psiholozi i drugi stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja ne umeju da čitaju misli. Oni raspolažu onim informacijama koje im vi, verbalno i neverbalno, date. Ako se obratite psihologu za pomoć, najpre ćete mu ispričati šta je to što vas dovodi njemu. Vi dozirate informacije koje dajete, ali uz svest da skrivanje ili nepotpuno obaveštavanje mogu biti destruktivni za vas i voditi sabotaži kompletnog procesa. Naravno, nerealno je očekivati da imate potpuno poverenje u nekoga koga vidite prvi put u životu, bez obzira na autoritet struke. Zato je prvih par susreta orijentisano ka boljem upoznavanju u oba smera i kreiranju odnosa poverenja. Stvari koje kažete tokom razgovora ne smeju biti otkrivane trećem licu, što je takođe propisano kodeksima pomagačke struke (uz postojanje propisa kada se od ovog pravila odstupa, a ono je vezano za ugrožavanje lične i bezbednosti drugih ljudi). Isto je i sa psihijatrima i psihoterapeutima – oni su tu da pomognu, da saslušaju, da razumeju i intervenišu. Kompletan proces u najvećoj meri zavisi od klijenta i njegove motivacije da se angažuje na problemu zbog kog se inicijalno javio stručnjaku iz oblasti mentalnog zdravlja.

Da li da idem kod psihologa ili psihijatra?

Ukoliko sami inicirate odlazak kod stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja, najčešće se pitate – da li to treba da bude psiholog ili psihijatar? Odluka je isključivo na vama, jer stručnjaci ovih dveju profesija najčešće vrlo usko sarađuju – tako će vas jedan od njih, ako smatra da je vaš problem u većoj meri u domenu ekspertize drugog, poslati tamo gde smatra da ćete dobiti najadekvatniju pomoć. U velikom broju slučajeva, da biste započeli rad sa psihijatrom, on će vas uputiti najpre na psihologa, čiji će zadatak biti utvrđivanje vašeg aktuelnog mentalnog funkcionisanja kroz primenu psiholoških testova i ostalih alata koji se koriste u svrhe dijagnostike.

Ipak, i dalje postoji ogromno nerazumevanje razlika između ova dva zanimanja. U celu zbrku uvrstio se i termin “psihoterapeut”, pa je sada konfuzija još veća. Evo jednostavnog načina da ih razlikujete:

Psiholog

Edukacija:

Psiholog je stekao obrazovanje na nekom od fakulteta društvenih nauka (kao što je filozofski). Ove studije usmerene su na proučavanje psihologije kao nauke, pa se psiholog može posebno osoposobiti za rad sa određenom populacijom, koja uključuje i kliničku. Psiholozi mogu postati psihoterapeuti, kroz zadovoljavanje za to neophodnih uslova.

Praksa:

Psiholozi, u kontekstu mentalnog zdravlja, sprovode testiranje u kliničko-dijagnostičke svrhe, kao i savetodavni, terapijski i edukativni rad. Usko sarađuju sa psihijatrima, ali i drugim lekarima kada je u pitanju ispitivanje aktuelnog psihičkog funkcionisanja i predlog, odnosno sprovođenje mera za njegovo poboljšanje.

Ovlašćenja:

Psiholog je jedini koji je ovlašćen da sprovodi testiranje u dijagnostičke ili bilo koje druge svrhe. Psiholozi poseduju licencirane testove čija zloupotreba je zabranjena, a oni predstavljaju jedina ovlašćena lica za upotrebu tih testova, posebno za njihove rezultate. Ovu oblast regulišu ustanovljena etička načela struke.

Psihijatar

Edukacija:

Psihijatar je po svom osnovnom obrazovanju doktor medicine, a kao specijalizaciju izabrao je psihijatriju. Dakle, psihijatri su na prvom mestu lekari, pa je njihov pristup mentalnim oboljenjima prevashodno medicinski. I psihijatri se mogu edukovati i postati psihoterapeuti.

Praksa:  

Psihijatri se u praksi bave takođe savetodavnim i terapijskim radom. Njihova osnovna dijagnostička sredstva su intervju i – psiholozi. Osnovna razlika između psihološkog i psihijatrijskog tretmana jeste u primeni psihoaktivnih lekova – psihofarmaka.

Ovlašćenja:

Psihijatar je jedini stručnjak u oblasti mentalnog zdravlja koji ima ovlašćenja za upotrebu psihofarmaka u tretmanu svojih pacijenata. Psihijatri prepisuju lekove, prate njihov učinak, po potrebi koriguju terapiju i, prateći stanje tokom vremena, ukidaju lekove ukoliko se stanje pacijenta poboljša do mere do koje može funkcionisati bez upotrebe psihofarmaka.

Psihoterapeut

Edukacija:

Psihoterapeut po svom osnovnom obrazovanju može dolaziti iz bilo koje struke. Ono što ga čini kvalifikovanim za bavljenje psihoterapijom jeste dodatna edukacija iz nekog od priznatih psihoterapijskih modaliteta, što je uslov koji moraju da ispune i psiholozi i psihijatri, bez obzira na osnovno obrazovanje.

Praksa:  

Psihoterapeuti u svojoj praksi upražnjavaju veštine stečene tokom psihoterapeutske edukacije, ali i svog ličnog terapijskog iskustva koje su prošli tokom edukacije. Oni se bave psihoterapijskim radom po smernicama dominantnog edukativnog modaliteta koji su prošli, sa mogućnošću integracije znanja, veština i tehnika iz drugih modaliteta ukoliko njima vladaju.

Ovlašćenja:

Psihoterapeut ima ovlašćenja da sprovodi delatnost psihoterapije pod uslovom da je ispunio za to neophodne uslove. Zato se psihoterapijom bave isključivo licencirani pojedinci, koje su domaća i inostrana stručna društva imenovala za psihoterapeute svojih škola.

Autor: Ina Poljak (Psihoverzum)