Dragi hejteri,

Pa red je valjda, da se oprostimo kako valja i trebuje. Kao ljudi, ipak smo stari znanci. Ne, nisam pogrešio, i da, da se oprostimo. Zato vam i pišem.

E pa ovako, biću iskren, jer drugačije ne želim. Nije da ne mogu, pokušao sam mnogo puta, vodio se vašim primerom, al’ mi ne ide. Držaću se zato onoga što znam. Želeo sam da me prihvatite, žudeo sam za vašom pažnjom.

Zašto? Ne znam, mislio sam da mi je neophodna. Želeo sam da se uklopim, da budem jedan od vas, želeo da me konačno nazovete svojim. Mislio sam, ako me primete, prihvatiće me. Ako me prihvate, braniće me. Ako budem njihov, boriće se za mene, istim onim žarom k’o što se sad bore protiv mene. Uostalom, ne moraju ništa od toga, samo da prestanu da me ignorišu. Teret odbačenosti nosio sam ćutke. Uglavnom zamišljen, usamljen, srećan na trenutke, mrve vaše pažnje gutao bih željno.

Gladnom čoveku i oči su gladne, pa nisam želeo da ni jedna propadne. Umaralo me je to. Kontradiktorna ponašanja lomila su me, nisam znao šta da očekujem, kako da se postavim. Istina je, nisam znao šta želim. Držali ste me u neizvesnosti. Kad bih pohrlio k vama, sa onim „primetio si me“ sjajem u očima, dočekala bi me kurtoazna uzdržanost protkana „šta se ovaj loži“ stavom. Kad bih vam ponudio da se u meni ogledate, zamerali biste mi, navodeći me da pomislim, kako me baš zbog toga ne volite.

Ponekad mi se činilo da se u mom uspehu krije vaš neuspeh, da u mojoj volji vidite nedostatak sopstvene, a u mojim snovima opasnost po svoje. Zbunjivalo me je to, teralo me da se povlačim, da ćutim. A sve vreme sam hteo da vam kažem da vam nikada nisam želeo zlo. Zbog vaše sreće, bejah i ja srećan, a vaša bol, bolela je mene. Vaše kritike secirao sam pažljivo, tražio tragove konstruktivnosti, delić opravdanosti ili dobre namere. Retko sam ih nalazio. Vaša vređanja dobijala su formu argumenata, ali im je suština ostajala netaknuta. A ja sam je, nesmanjenim intezitetom i dalje osećao. I bolelo me je.

Poželeo sam da utrnem,  da se zaledim, samo da ne osećam. Zašto da vas volim kad me ovako boli. Onda sam odlučio da se zatvorim, da budem loš prema svima. Osećao sam se izigrano, iskorišćeno. Zaštitio se zavodljivom lakoćom generalizovanja, trudeći se da ubijem ljubav u sebi. Želeo sam da postanem bezosećajna zver.

Ni to mi nije išlo, osećao sam se još gore. Shvatio sam da ja volim ljude i da ću pre pristati da podnesem, nego da nanesem bol. I to zbog koga? Zbog vas, skupine neostvarenih potencijala? Ne vala.

Tada sam se probudio. Tada sam shvatio šta sam radio, i da je poruka koju sam slao svetu bila pogrešna. A glasila je „ako me mrziš – voleću te“, „ako me voliš – ignorisaću te“.

Držeći fokus na vama, mnogim divnim ljudima sam davao hladne ostatke sebe. Ni oni, a ni ja nismo to zasluživali. Ja, zato što su i dalje bili pored mene, a oni zato što su to dobijali od mene.
Sada shvatam da nisam bio zreo. Nagrađivao sam vas. Mislio da ste mi neophodni kako bih postao ceo. Kad bolje razmislim, jesam želeo da me prihvatite, ali ne po svaku cenu. Želeo da treniram, više neg’ da pijem. Puštao sam bradu, mesto da se brijem. Bežao iz pustinje ogovaranja, i mir nalazio u oazi knjiga i pisanja.

Smetalo vam je to, govorili ste da sam čudan, jer „normalni ljudi spavaju, šta li on radi budan.“ Svemu ste nalazili mane, razglašavali ih na sve strane. Pa da ste me videli da po vodi hodam, rekli biste, „hoda jer ne zna da pliva“. Ali dosta i sa tim.
Sad znam da ste opasni jedino ako vam poverujem. A ja vam više ne verujem. Zato danas verujem u sebe.
I na kraju, uvek smo mi ti koji biramo. Ja sam izabrao da svoje breme posebnosti ponosno nosim, a vi da budete otpor koji jača mišiće moje volje. Malter kojim gradim svoj karakter, i ono sitno sito koje odvaja šarlatane od šampiona.

Možda se ne razumemo, možda nismo srodni, ali sada znam, bili ste mi neophodni.
Iako često jako sitni, ipak bili ste mi bitni. Bili ste moja vatra, i u plamenu vaših kritika kalila se oštrica mog slova. Ojačali ste me, očvrsnuli. Sad vas mogu iseći uzduž i popreko, ali neću.

Ne želim vam zlo, želim da vam pomognem, da vas pokrenem i motivišem. Okanite se prljave rabote. To je lako i to može svako. A vi možete više. Zamislite samo da sam poklekao kada ste me sputavali i vređali. Zamislite da sam vas poslušao, predao se i prestao da pišem. Zamislite da je Pomozi B(l)ože ostala samo jedna od potonulih ideja. Ko zna kome sve ne bih pomogao, da sam vas slusao. I ko zna koliko me njih tek čeka. I koliko njih jedva čeka da me podrži, da me nagradi, ali onako stvarno, ne kao ja vas. Sada znam da ima mnogo onih koji me vole, koji će me voleti uprkos svima i u inat svemu. Sada njima poklanjam svoju ljubav, zahvalnost, energiju i pažnju. Oni su mi snaga, oni su moj vetar.

A vama, dragi hejteri, i vama sam zahvalan. I vas volim, i za vas se neprestano molim.
Molim se da otvorite oči, pobedite strah i prihvatite sebe. Sjajni ste, divni ste. Molim se da shvatite da vam ne želimo zlo, i da je ovaj svet je dovoljno veliki za svakoga od nas.

Svako dobro vam želim.

Dušan Blagojević, bloger