„Problem sa svetom je što su inteligentni ljudi prepuni sumnji, a glupi prepuni samopouzdanja“ (Čarls Bukovski)

Samopouzdanje je crta ličnosti s kojom se ne rađamo, već stičemo i razvijamo tokom života. Iza nadmenosti i narcizma krije se osećanje niže vrednosti, koje osoba pokušava da kompenzuje prepotentnim ponašanjem, iz straha da će okolina prozreti njene slabosti.

PREPOTENTNOST I KOMPLEKS VIŠE VREDNOSTI 

Kompleks više vrednosti je u naučnim krugovima prevaziđen pojam, koji je uveo Adler pre više od jednog veka, a koji je ostao u upotrebi u svakodnevnom govoru kao jedan od popularno psiholoških pojmova.

Kada neko želi da opiše prepotentnost, obično govori o tzv. kompleksu više vrednosti. To je lažna, samoobmanjujuća slika o sebi, kada je osoba na svesnom planu uverena da poseduje vrednosti koje realno nema (pamet, lepotu, veštine, talenat i sl.).

Kada ne ostvari svoje (previsoke) ciljeve, krivi drugog (okruženje, zemlju, okolnosti, sudbinu). Misli da joj drugi zavide, da je sputavaju iz ljubomore. Njena procena sebe i svojih potencijala je nerealna, ima želju ali bez realne mogućnosti da ih ostvari. Zato je nezadovoljna, frustrirana, besna i sklona projekcijama. Misli da joj visok položaj pripada, sklona je tzv. “skorojevićkom“ ponašanju, radi sve da bi ubedila druge da je nešto posebno. Obično bira zanimanja u kojima nije moguća objektivizacija uspeha, niti je moguće takmičenje i poređenje (samoreklamiranje a bez formalnog obrazovanja u okviru raznih oblasti umetnosti, pri čemu je glavna težnja da se medijski eksponira ili da se bavi „prodavanjem magle“).

PREPOTENTNOST I KARAKTERISTIKE PONAŠANJA

Prepotentnost na planu ponašanja je nadmenost koja iritira ljude, težnja da se bude u krugu poznatih osoba, da se radi ono „običnom čoveku“ nije dozvoljeno.

Prepotentnost, na nesvesnom planu to je pokušaj nadkompenzacije osećanja niže vrednosti, koji je nastao u detinjstvu. Zbog osećanja sopstvene neadekvatnosti takve osobe teže da budu obožavane, s’tim što pažnju i toplinu ne mogu uzvratiti.

Obično ili izbegavaju veze ili se udaju/žene više puta. U vezi su naporni, u stalnoj potrazi za uzbuđenjima i očekivanjima da im se partner povinuje. Njihov život se zasniva na laži jer se boje da neće biti prihvaćeni ako budu takvi kakvi su.

Oni npr. kriju neuspeh na fakultetu pričajući da su već diplomirali ili su na nekoliko fakulteta istovremeno, neki od njih kriju godine, a neki se pretvaraju da idu na posao.

Izmišljaju da se druže sa poznatim osobama (ili se zaista kreću u tom društvu ali iz pogrešnih pobuda), stide se svog porekla, prekrajaju biografiju, ističu kod svojih poznanika uvek čime se bave, a ne kakvi su, rukovode se interesima.

Na kraju sami poveruju da su „viša kasta“, pa učine sve da u takvom društvu i ostanu (česte su veze i brak iz interesa sa osobama na položaju).

Posežu i za plastičnim operacijama da bi bili bliži zamišljenom idealu.

Odišu neautentičnošću, pa su drugima odbojni, što još više učvršćuje njihov doživljaj da su neprihvaćeni (jer su „posebni“).

PREPOTNETNOST I PARTNERSKI ODNOSI

Odlikuje ih cinizam i potreba da pljuju sve, a sebe veličaju. Nijedan posao im nije dovoljno dobar, ne podnose autoritet, teže igrama na sreću jer to je način da se brzo i lako obogate.

Njihova životna deviza je „dobiti puno (sve), a dati malo“.

Kao roditelji i partneri su hladni, sem ako glumom mogu ostvariti cilj, zanimljivi samo kada ima publike sa strane, često biraju poslove koji imaju veze sa eksponiranošću. Najbolje ih opisuje poslovica „Prazno bure jače zveči“, ponašaju se kao u priči „Carevo novo odelo“, njihov pandan u životinjskom svetu je paun.

Imaju potrebu za preuveličavanjem, naročito kada govore o sebi. Česti su korisnici društvenih mreža, zavisni od lajkova i načina na koji ih drugi vide. Neretko prikazuju da su bili negde gde u realnosti nisu, ali to žele. Pretvaraju se da sve znaju i prate, iako su površni.

OSOBE NISKOG SAMOPOŠTOVANJA

Na psihoterapiju su veoma otporni, obično se pojave na nagovor najbližeg okruženja i brzo je napuštaju, ne istrajavaju jer ne vole da drugi otkriju kakvi su. Ima ih u svim slojevima društva, obično se za njih vezuju osobe niskog samopoštovanja sklone depresiji i nekoj vrsti mazohizma.

Skloni su paralelnim vezama jer im je potrebno da ih drugi veličaju i obožavaju, normalna veza ih guši, ne vole monotoniju. Često lažu, prisniji su sa osobama koje ih tek upoznaju, nego sa onima pored kojih su. Vole da budu u prednosti u odnosu na ostale i to često ističu, a nekada ih je teško prozreti jer je osvojeni trofej iz sfere socijalno poželjnog ponašanja (znatno veći broj dece od uobičajnog, ogroman broj hobija, više fakulteta i slično), čine sve da bi proizveli divljenje.

NIVO ASPIRACIJE U NESKLADU SA SPOSOBNOSTIMA

Lepo je kada osoba sebi postavlja ciljeve, a najbolje kad je nivo aspiracije u skladu sa sposobnostima, što kod kompleksa više vrednosti (prepotentnost), obično nije slučaj. Međutim, kod njih se često javlja neurotični perfekcionizam kao izraz nesamopouzdanja. Žele sve i najbolje zato što je dobro samo ono što je savršeno, sve ostalo se ne računa. Obično su to deca prezahtevnih roditelja koji izražavaju „ljubav“ samo ako je dete najbolje, što stvara možda socijalno uspešne, ali nezadovoljne pojedince.

Baron Minhauzen sindrom

Stiče se utisak da je više nego ikada u prvom planu kako čovek prikazuje sebe, a ne kakav je. Razna tehnička pomagala (pre svih fotošop) i prekrajane biografije preplavile su internet, freelance kao pojam je potpuno izgubio na težini jer ga koriste i ljudi bez zanimanja.

Najveću štetu od toga imaju oni koji poveruju u sliku koju su o sebi stvorili, dobiju lažno, kratkoročno samopouzdanje koje se rasprši kao mehur od sapunice kada ih neko otkrije.

Slična pojava je opisivana kao Baron Minhauzen sindrom (patološka sklonost laganju), s’tim što je tada bilo lakše uočiti ga zbog posmatranja (ne)verbalnog ponašanja, a danas je otkrivanje takvog ponašanja zamaskirano jer se većinski deo komunikacije odvija u virtuelnom svetu.

POTREBA ZA ISTICANJEM 

Što je čovek kvalitetniji to ima manju potrebu da to ističe.

Svi veliki ljudi su privatno jednostavni ljudi koji se na normalan način ophode sa drugima, nisu prepotentni, a imaju prijatelje iz svih slojeva društva.

Ne poistovećuju se sa svojim zanimanjem niti društvenim položajem, za odmor npr. biraju mesta sa lepom prirodom a ne ona gde će biti viđeni dok glume veličinu.

Nisu cinični, već zadovoljni sobom.

Sposobni su da dožive zadovoljstvo tokom najobičnijih aktivnosti, kreativni i spontani, opušteni i sposobni da se šale na svoj račun, radoznali, sve ih zanima.

Rade na sebi i svojim potencijalima, ali ne iz potrebe za prestižom, već iz autentične potrebe za napredovanjem, zanima ih sadržaj a ne forma.

Neguju prijateljstva i nisu promiskuitetni, sposobni za ljubav a ne konstantnu zaljubljenost.

Teškoće shvataju kao izazov i zato ih uspešno prevazilaze.

Vrlo su realni i samokritični, skloni preispitivanju, bez potrebe da budu u centru pažnje.

Imaju realnu sliku o sebi, svojim vrlinama i manama, potencijalima i ograničenjima, zbog čega okruženju nekad nije jasno zašto deluju kao da postižu manje nego što bi mogli kada bi bili sigurniji u sebe.

Nije dovoljno da je neko kvalitetan, već mora da prihvati sebe i da bude svestan svojih kvaliteta, da manje sumnja a više uživa. Dozvola za uživanjem se dobija u porodici i/ili na psihoterapiji („budi to što jesi“). Obično kvalitetni ljudi najpre stavljaju fokus na svoje mane umesto vrline, a stvar je procesa sazrevanja da sve to integrišu i tako osnaže kapacitet za zadovoljstvo.

REALNA SLIKA O SEBI I SVOJIM SPOSOBNOSTIMA

Jačanje samopouzdanja je razvojni zadatak, koji je povezan sa upoznavanjem sebe i sopstvenih potencijala. Pravo samopouzdanje nije prenaglašena, već realna slika o sebi i svojim sposobnostima. Prenaglašenost i potreba za isticanjem je odlika kompleksa više vrednosti (prepotentnost), a na okruženju je da prepozna da „nije zlato sve što sija“ i da su najkvalitetniji ljudi obično skromni.

Takav treba da bude i izbor partnera i prijatelja: birajte ne na osnovu toga šta neko kaže o sebi, kako je društveno kotiran, već kakav je zaista.

Ako težite integraciji, biraćete ljude sposobne da vole. Ako birate pogrešne, bilo bi dobro da na psihoterapiji preispitate zašto. Nikada nije kasno da promenite stvari koje se mogu promeniti i tako povećate zadovoljstvo sopstvenim životom.

autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore i supervizor Mense BiH

izvor: pharmamedica.rs